"KOSTI, GLAVA, SVE ME BOLI, ALI ŽELIM DA ŽIVIM..." Bolna ispovest pevačice o borbi sa kancerom i operaciji: Ne smem da potonem...
Dodajte Kurir u vaš Google izborMilica Dugalić više od godinu dana bije bitku sa opakom bolešću, prima hemioterapije, a tokom ovog za nju teškog i izazovnog perioda, najveća podrška joj je porodica, ali i brojni prijatelji i saradnici.
O opakoj bolesti
Pevačica i nekadašnja rijaliti učesnica je priznala da se ne boji opake bolesti koja ju je snašla, ističe “želju za životom i da pobedi zlo koje ju je snašlo", a u razgovoru je otkrioa da čeka odluku konzilijuma, te da će tek tada znati kada će operacija uslediti, ali i kako je izgledao prethodni period borbe.
- Taj prethodni period je ustaljeni period mog odnosa prema sebi prvo, a onda mog odnosa i odlazaka na Onkološki institut. Zbog toga što postoji red, rad i disciplina i ja se pridržavam toga. Pridržavam se strogo toga i šta kaže konzilijum to je amin. U stanju u kom se ja nalazim je hiljade i hiljade žena i možda manje hiljada muškaraca. Granica u dobu ne postoji više jer ovo zlo koje se zove kancer ne bira, samo napada. I onda trebaš biti duhovno, a onda i fizički spreman da izdržiš sve ono što savremena medicina nudi. Razgovarala sam sa ženama koje srećem na terapijama, koje kažu na koji način su podnosile sve to nekada, jer vratio se. On zna da se vrati. Uvek u našem okruženju postoji neko ko boluje od toga, a ono što je najbitnije i ono što treba svako da zna, to je redovan lekarski pregled i prevencija. Ne govorim samo o ženama u godinama koje su prošle menopauzu, nego govorim o svima od adolescenta do mog doba i kasnije da moraš da vodiš računa o sebi i da moraš da odeš kod lekara. To je imperativ danas da ti zaštitiš sebe od bolesti, a da zaštitiš sve sebi bliske osobe od stresa koje dobijaju onog momenta kad čuju da si bolestan od te opake bolesti.
Iako kako kaže, niko u njenoj porodici nije bolovao od opake bolesti, Milica smatra da je uzrok stanja u kom se danas nalazi nagomilani stres.
- Pa generalno uzrok ne mogu definitivno da kažu šta jeste. Ta genetska ispitivanja ja nisam vršila. Samo su me pitali da li imam nekoga u porodici. Ja u široj porodici nemam nikoga ko je imao kancer, a kod mene je nagomilani stres i kao inicijalna kapisla je delovalo nešto, a to nešto je moj unuk Luka, moj Luka koji je autističan i borimo se sa Lukinim autizmom ljubavlju, ja baka nežnošću, a velikim radnim obavezama oko njega moja ćerka Maša, koja je napustila posao i ne radi da bi se posvetila Luki i Anji koju je dobila posle Luke. Anjuška je prepametna i preslatka devojčica sa velikim plavim očima. Ona je velika potpora Luki, govori mu: “Ajde bato ovo, ajde bato ono”. Autističnoj deci je potrebna nežnost, ljubav i pažnja jer oni to osećaju kao frekvenciju. Veliki teret je stavljen na Anju, ali ona sama želi da pomogne bratu. Da crtaju zajedno, da slikaju raznim bojama, da pospeši kvalitet njegovog života. On govori jednosložne rečenice i proste i prosto proširene i sam o sebi vodi računa. Oblači se, obavlja ličnu higijenu. Veliki uspeh ima u svemu tome on sam, ali i moja Maša koja je non-stop pored njega i Ivan koji ga svaki dan vodi na vežbe. Sve je posvećeno i potčinjeno deci koja imaju zaostatak u razvoju.
Milica se trudi da porodicu uvek drži na okupu
- Da. Ja budem nekada i agresivna. Nekada budem prema Radulu imperativna jer on je vezan za krevet i on se šetalicom kreće. I sada on kaže: “Ne mogu da ustanem podigni me.” Ja kažem: “Neću da te podignem. Ono je bilo ranije ovako i onako, ali sada imam svoj problem i moram da rešavam svoj problem, a paralelno sa sobom vučem tvoj problem. I sada trebam ja da te podižem i trebam ja da te stavljam na šetalicu da bi ti otišao do toaleta.” On ne izlazi iz stana, četiri godine kako nije u stanju sam da izađe. Ranije je mogao uz nečiju pomoć. Ranije je hodao uz štap, pa onda uz dve štake, a sada je na hodalici. I kako vreme prolazi, on će biti sve gori i gori - kaže Milica na koju je pao veliki teret, a na pitanje da li neko brine o njoj kaže:
- Pa moja ćerka svakodnevno pita, zove, dođe kad god može. Deca me čine srećnom. Ja kući legnem onda kada je Radule podmiren i legnem jer moram da odmaram. A onda unuci dođu kao mali pilići pored mene. I onda crtamo, pišemo, pevamo, gledamo crtaće, pokazuju mi nove fazone. Radule se nalazi u teškom stanju. Nas dvoje smo 40 godina zajedno i ja i dalje uz veliki napor pokazujem poštovanje prema njemu. Ne želim da ga povredim. Ne želim da ga ponizim, a želim da mu stavim k znanju u kakvom stanju se on nalazi, a šta mene sada muči. Jer on može tako i pet godina i šest i 10, koliko je Gospod rekao, a ja mogu da ne ustanem sutra ujutro. U tome je razlika. Ovo zlo koje je u meni je nepredvidivo, ali neće da me pobedi. Ne dam se jer nijednog momenta meni crne misli ne dolaze na um. Ja ih odagnam jednostavno snagom svoje volje, slušanjem dobre muzike. Ja kontinuirano moram da spremam sebi za hranu nešto. To je sveže voće ili povrće, riba ili meso Oduzima mi mnogo vremena sve to, a onda moram i da spremim i Radulu. On se hrani isto kao i ja sada jer ja ne mogu da fizički izdržim.
- Ne smem da dozvolim da potonem. Ne smem da dozvolim da korak jedan napravim nazad i ne okrećem se kad prođem jer ono što sam prošla sve vreme će ostati u prošlosti. Sada živim za trenutak, za ovaj dan. A sutra kad ustanem kad vidim sunce ili kad vidim drage osobe oko sebe, kažem: “Bože, hvala ti. Još jedan dan si mi poklonio.” Verujem u smisao življenja jer moj život ima cilj, a cilj je doneti radost sebi i doneti radost sebi, bliskim ljudima i prijateljima.
Milica je otkrila i kako se suočila sa promenom fizičkog izgleda, koja je posledica terapije koju je primala.
- Znala sam onog momenta kada sam bila spremna da skinem periku da je to hrabrost u meni i da imam motiv. Motiv je da me svi ostali vide, da to nije ružno, da se ne treba stideti ničega što ti se nezvano dođe. Jer zbog čega strah? Ja se ne plašim. Ja sam sebe duhovno izvežbala radeći na sebi i radeći na tome i razgovarajući sa ljudima kojima je to struka. Ja moram da budem uzor ženama mog doba, mladim devojkama i mladim ženicama koje imaju problem koji imam ja, da kažu: “Aha, kako može gospođa Milica sa sedamdeset godina, možemo i mi. Imamo te snage i možemo pronaći tu snagu u sebi.” Samo način razmišljanja promeniti i odagnati strah. Meni je lako da odagnam strah. Zbog toga što sam jedan veliki vek prošla. Zbog toga što sam se i nauživala i nasmejala, ali i ispatila i isplakala. Zato što sam bila voljena i što sam volela. Zbog toga što sam u porodici 40 godina. Zbog toga što sam rasla u patrijarhalnoj porodici koja nije takav uticaj imala na mene gušeći moju individualnost. Tata me je svuda vodio od svoje 14 godine. Prvu ploču sam snimila sa 14 godina, pobedivši na Maksimetru. Dragan Nikolić ga je vodio nekada i tako. Sve smo bile zaljubljene u Gagu. On je bio jedan beogradski frajer, šmeker, izuzetan i veliki gospodin.
Nakon odrađenih terapija koje je imala prethodnih meseci čeka i datum operacije.
- Pa nezvanično imam saznanje da bi posle ove zadnje biološke terapije koju imam početkom avgusta da bi trebalo da bude operacija. Međutim, ja samo mogu da nagađam kao i svi lekari kod koga se ponaosob ja javljam, zato što konzilijum to daje zadnju reč. I ako oni smatraju, jer meni tek slede pregledi. To su razna ispitivanja. To su sva biohemijska ispitivanja organizma do magnetne rezonance kojoj ja najviše verujem. Jer prosto svaki delić u tvom organizmu i svaku ćeliju pokažu u tvom organizmu. I onda imaš sliku onu koju ti momentalno prikažu, a pravu istinu kad se sve fuzioniše kaže konzilijum. I šta oni budu rešili, ja ću se tako ponašati. Ja sam dobar đak. I učim i i slušam jer će mi sve to pomoći - kaže Milica i dodaje:
- Kažu: “Gospođa možda malo više priča, pričam, jer ako ne iznesem kao da se nije dogodilo, a ne može da se ne dogodi jer tu je, događa se meni, vama, komšiji, prijatelju, čoveku koga si upoznao u autobusu. Dešava se i sve se više dešava jer nije sramota pričati. Sramota je ćutati. Nije sramota reći istinu. Sramota je slagati, ukrasti. Jer ništa neće da ti bude bolje ako ne govoriš o tome. I ništa neće da ti bude bolje, niti će se izgubiti ako ti zavaravaš sebe, bliske prijatelje, porodicu. Nemojte lagati sebe, nemojte sebi davati lažnu nadu jer najmerodavnije je ono što kaže konzilijum.
O detaljima i reakcijama na terapiju, nije ipak želela da detaljiše.
- Ja ne znam da li da vam pričam s kakvim problemima se suočavam ja. Sve vreme dok sam bila na hemijskoj terapiji- kosti, srž, želudac, glava, produženi deo kičme, naravno da boli, ali ja razmišljam drugačije i prag izdržljivosti mi je prilično visok. A postoje i tabletice koje mi pomažu u tome i pomaže mi prilično zaštitna injekcija koju ja primam dva dana posle terapije. Ona ima produženo dejstvo i ona štiti moj organizam od svih tih zlih ćelija i od svega toga što sam ja primila. A to što primam, to su otrovi koji utiču i na zdrave ćelije. Kompletna slika tvog organizma zavisi od imuniteta, a da bi se imunitet popravio i ojačao, ti moraš da se pridržavaš uputa - kaže ona, ističući da se trudi da poboljša ishranu, te da mnogo finansija ulaže u zdravlje:
- U prodavnicama zdrave hrane treba da znaš šta tražiš. Jeste da mnogo toga prilično košta, jer ono što ja koristim to je iz Brazila, to je iz centralne Afrike, to je iz Japana. To su travke iz Indije. Radule i ja smo penzioneri, ali nema pušenja, nema pića, nema kafane, nema izlazaka, ta materijalna sredstva ulažemo u zdravlje. Ja ne bih žalila kada me sutra ne bi bilo zbog toga što sam zaokružila svoj život i porodicu i ćerku. Ostvarila sam se kao mama i moji unučići, ali bih volela još koju godinu da vidim u kom smeru ide Luka. Da li će moj Luka biti spreman i sposoban za samostalni život, da sam krene kroz grad, da sam ode prevozom negde. To bih nešto volela i to me nešto održava. Daje mi energiju. Nema kukanja, nema jao. I onda kada bude za jao, nema jao. Stegni zube i idi napred. Razmišljaj, razmišljaj. Svako se bori na onaj način na koji smatra da će da pobedi. Ja se borim pozitivnom energijom, svojim dugim govorima i pričanjem o tome nečemu kako se ja osećam, koliko to mene pogađa ili ne pogađa i koliko to mene boli ili ne. Ali ja volim život i ja ispred sebe uvek vidim život, sunce, život, ljubav. To je i pouka na kraju dana.
Milica je smogla snagu i hrabrost da se pojavi na žurki “Elite 9” i sa osmehom na licu pozdravila sve prisutne. Ipak, kako kaže, to nije bio prvi put da se osmelila bez perike da se pojavi u javnosti.
- Kada sam bila na onkologiji pre nekoliko nedelja. Sedela sam u čekaonici i razmišljala o tome šta će mi perika. Zbog čega Milice nosiš periku? - Da drugi ne bi videli da imaš problem. A zašto drugi ne bi videli da imaš problem, pitam ja sebe. Pa zbog tvojih stereotipa i nekog razmišljanja da sakrijem. A zašto Milice kriješ, pitam ja sebe. I moje ja kaže: “Pa krijem da ne bih uznemiravala ljude oko sebe ili da ne bih bila izložena pitanjima.” A onda kažem: “Milice, jesi ti javna ličnost?” Kažem: “Da.” Pa pošto si javna ličnost, ti moraš da budeš izložena javnom mnjenju. I javno mnjenje ima pravo da te pita sve, a tvoje je kako ćeš i na koji način odgovoriti. Ja sam tada skinula periku sa glave. Ljudi su me u hodniku gledali. Ne treba kriti. Treba naći sagovornika i naći nekoga s kim ćeš podeliti. Jer kad podeliš, onda ti je bolje i lakše. Onda se lepše osećaš. Primiš delić energije od nekoga i podstrek. Taj podstrek je uticao da ja to skinem, da se slikam na onkologiji i da to odmah pošaljem na društvene mreže. I kad sam to poslala, pao mi je kamen sa srca. I posle tri dana sam se sredila, doterala, obukla novu haljinu i dostojanstveno kao i uvek krenula u svet, u narod, tamo gde znam da će se odmah istog momenta raširiti kao plamen sve i da će se pokazati da sam ja ostala bez kose zbog toga što se lečim od zloćudne bolesti koja se zove kancer, a koju ću ja svojim dostojanstvom, stavom, načinom ishrane, načinom ponašanja, energijom, putem kojim ja idem, pobediti. Ja ću te pobediti jer ja ću izaći iz tunela. Spremna sam na dugogodišnju borbu i bitku, pa kom opanci, kom obojci.
Oni su joj dali vetar u leđa
Pevačica ističe da je dobila projne poruke podrške od prijatelja i saradnika tokom ove teške borbe.
- Mnogi me zovu, mnoge javne ličnosti. Ja stvarno ne znam ko me još nije pozvao telefonom. Evo danas me pozvala Branka Šćepanović iz Budve. Izletelo joj je nešto i videla me bez kose i zvala me je. I onda smo dugo pričale o tome. Lidija Vukićević me je isto zvala pre neki dan. Suzana Mančić mi je među prvima rekla: “Milice, svi smo uz tebe. Ne daj se. Milice, ti si žena borac.” Moj Žika Šarenica, pozdravljam sav javni svet, novinare, rođake, sve ljude dobre volje koji mi se javljaju na društvenim mrežama.
Kurir.rs/Blic